О нама

ЕПАРХИЈА ЗАПАДНОЕВРОПСКА

Епархија западноевропска са седиштем у Паризу и територијама које данас покрива основана је 1994. године одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ (АСбр.60/зап.142 од 31. маја 1994.г.). На њеном челу су столовали епископ Лаврентије Трифуновић и епископ Лука Ковачевић. Тренутно њоме управља епископ париски и западноеевропски Јустин Јеремић. Епархија има: Епархијски савет, Епархијски управни одбор, Црквени суд, Хуманитарни фонд „Човекољубље“ (фр. Association diocésaine d’entraide (са под-фондовима за сирочад, студенте, помоћ манастирима..) Издаваштво ”Растко”, као и поклоничку службу ”Емаус”. Већ двадесте пет година успешно постоји Епархијски хор Светог Симеона, којим је дуги низ година дириговала Нана Перадзе, а данас хор успешно води Марија Ракићевић. Епархија пoкрива територије Француске, Холандије, Белгије, Луксембурга, Шпаније и Португалије. О броју епархиота не постоје поуздани податци. Претпоставка је да на овим просторима живи између 80-120 хиљада људи српског порекла.

Свештенство, монаштво и статистички подаци:

У Епархији данас служи 56 презвитера, 12 ђакона, 1 монах и 11 монахиња. Епархија је вишенционална и вишејезична. У клиру и монаштву заступљено је тринаест националности (Срби, Французи, Каталонци, Шпанци-Кастиљци, Баскијци, Шпански Галијци, Португалци, Мексиканци, Бразилци, Холанђани, Руси Украјинци, Румуни,). Епархија има 67 богослужбених места (32 у Француској, 18 у Шпанији, 9 у Холандији, 6 у Белгији, 1 у Луксембургу и 1 у Португалији). Епархија има изразито мисионарски карактер. Парохије имају финансијске могућности да издржавају свештенике једино у: Паризу, Стразбургу, Ротердаму и Амстердаму, док у Бриселу и Луксембургу, свештеници примају државне плате. На свим осталим богослужбеним местима свештеници се издржавају цивилним пословима. Постоји 4 манастира: 3 манастира у Француској, , и 1 на северу Шпаније.

ЕПИСКОП

Биографија Епископа Јустина

ЊеговоПреосвештенство
Епископзападноевропски
Г.Г. Јустин

Епископ Јустин (Јеремић) је рођен 22. јуна 1982. године у Руми од оца Милоша и мајке Олге. Основну школу завршава у родном граду, а затим, са благословом Епископа сремског г. Василија, уписује Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима.

Марљивост према богословљу и љубав према богослужењу, али и према монашком животу и подвигу, определили су даљи животни пут младог богослова, па је стога владика Василије одлучио да га пред крај петог разреда, у марту 2002. године, замонаши по чину мале схиме у фрушкогорском манастиру Великој Ремети. Убрзо потом, на празник Благовести, монах Јустин је рукоположен у чин јерођакона у манастиру Крушедолу. После Богословије, коју завршава као најбољи ученик у генерацији, по препоруци надлежног архијереја уписује Московску духовну академију. Пред полазак у Москву, октобра 2002. године, у манастиру Великој Ремети је рукоположен у чин јеромонаха.

У току студија развија посебну љубав и знање из области Литургике, па је током четврте године студија постављен за наставника богослужбене праксе у Покровском храму Академије, кроз коју је учио новорукоположене свештенике-студенте Типику и правилном савршавању иначе веома захтевних богослужења Руске Православне Цркве. Године 2006. завршава Духовну академију одбранивши дипломски рад на тему „Исихазам у српском монаштву у 13. и 14. веку“. У току студија, као најбољем иностраном студенту, додељена му је посебна стипендија из Фонда Патријарха московског и све Русије Алексеја Првог.

По повратку из Москве, 2006. године, причислен је братству запустелог манастира Старог Хопова на Фрушкој гори. Упркос тешкоћама, младости и неискуству успева заједно са братијом да обнови ту светињу, која је од Другог светског рата па до њиховог доласка била напуштена како у материјалном тако и у духовном смислу.

Са благословом Епископа сремског Василија и Светог Архијерејског Синода 2008. године је упућен на постдипломске студије на Богословском факултету у Атини, где је боравио до 2013. године, када по благослову Епископа западноевропског Луке и указаној потреби прелази у Париз. Служио је као парох у Лиону и Дижону, као и у парохији Светог Саве у Паризу. На Богојављење 2015. године одликован је чином протосинђела, а 30. октобра 2016. године је рукопроизведен у чин архимандрита.

Активно преводи текстове литургијске садржине са руског и грчког језика, од којих је неке обајвио у часописима Истина, Видослов и Српски Сион. Написао је Службу Светом преподобномученику Рафаилу Шишатовачком. Говори руски, грчки и француски језик.

На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године изабран је за викарног Епископа хвостанског. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022. године изабран је за Епископа западноевропског.

ЦРКВЕНА ОПШТИНА

Људска епопеја: од рудника до олтара

Историја наше парохије је прича о заједници неимара вођених непоколебљивом вером. У месту Л'Опитал (57490) је 16. јануара 1966. године одржана оснивачка скупштина онога што ће постати стуб српске културе у Мозелу.

Њени оснивачи били су ветерани из Другог светског рата. Борећи се за слободу на страни генерала Драже Михаиловића, избегли су пред титоистичким режимом како би стигли до Француске. Дочекани у име историјског француско-српског пријатељства — које је било посебно важно генералу де Голу — постали су рудари, тзв. „црна лица“ (Gueules Noires) рударског басена. Радећи на више од 1.200 метара под земљом у рудницима Лоренског басена (HBL), ови људи су имали само једну тежњу: да оснују богомољу како би очували своју веру и традицију.

Већ од 1946. године, једна скромна дрвена барака коју је доделио HBL служила је као прво светилиште. Међутим, након раскола из 1963. године, који је поделио Српску православну цркву широм света, група верника се покренула да оснује „Слободну цркву“ у Валмону.

Године 1967. они купују земљиште. Између 1978. и 1980. године подигнута је садашња црква од чврстог материјала. Ово градилиште било је право чудо посвећености: сами рудари су, након својих исцрпљујућих смена у руднику, долазили да граде објекат сопственим рукама, својим алатом и својом побожношћу. Црква је свечано освећена 28. јуна 1980. године.

Посетилац који уђе у овај храм открива ризницу православне уметности:

Зидно сликарство: Фреске је осликао аустријски уметник Томастник (Tomastnik), док су иконе на иконостасу дело госпође Анет Ларше (Annette Larchet).
Архитектура: Величанствену бакарну куполу, постављену 2006. године, пројектовали су и даровали браћа Борко и Бранко Стефановић.
Пастирска посвећеност: Иако су многи свештеници чинодејствовали, парохија остаје обележена са 35 година службе протојереја Бориса Хајњевског (Boris Chainiewski). Садашњи парох је протојереј др Марко Дабић.

Посетилац овог краја могао би се изненадити када нађе две цркве „Светог кнеза Лазара“ на растојању од само 15 километара (у Валмону и Бетингу). Ова ситуација је ожиљак раскола из 1963. године, у којем је свака страна желела да своју цркву стави под заштиту истог светог мученика.

Међутим, историја је тријумфовала над поделама. Године 1992, захваљујући миротворној акцији патријарха Павла, раскол је окончан. Данас су две цркве потпуно уједињене под заштитом истог епископа (владике Јустина). Оно што је некада било раздвајање, постало је двоструко географско богатство за једну те исту духовну породицу.

Са својим културним домом и земљиштем од једног хектара, парохија данас окупља око 150 породица. Будући да не ужива предности конкордатног режима, она живи искључиво од великодушности и прилога својих верника. Она данас остаје једна од најстаријих и најживљих српских парохија у Француској, драгоцени сведок мултиетничке Француске и истрајности једног народа.

Богдан Петровић
Председник ЦО